Ivo Andrić - PRIČA O KMETU SIMANU

PRIČA O KMETU SIMANU

Priča o kmetu Simanu, pripovetka Ive Andrića objavljena je 1969. godine u delu Priča o kmetu Simanu i druge pripovetke. Radnja se odvija u Bosni i Hercegovini za vreme njene okupacije od strane Austo - Ugarske. Godine 1876.  u malom hercegovačkom gradu Nevesinju narod se digao na ustanak protiv Turaka. Tu je poražena Turska vojska, a nakon toga počelo je da slabi i čitavo tursko carstvo. Za razliku od turske vojske austrijska vojska je jačala i polako je postajala najveća politička i vojna sila u tom delu Evrope. Godine 1878. Austrija je okupirala Bosnu i Hercegovinu. Zamenom turske vlasti austrijskom vlašću kmetovi su poverovali da je došao kraj  njihovim mukama. Verovali su i da će im nova vlast doneti nove uslove života, međutim za kmeta nije bilo nikakve promene, kmet je i dalje ostao kmet, a age su ostale age. Promenilo se samo ime države i vlasti. Društveni položaj kmeta nije se ni u čemu poboljšao. Nastala se teška i nesigurna vremena za narod Bosne i Hercegovine.

O djelu - Kmet Siman je bio miroljubiv čovek koji je živeo mirnim i uobičajenim načinom života za jednog kmeta, sve do trenutka kada je došlo do promene vlasti. Tada, snažno verujući da je sve postalo drugačije, promenio svoje ponašanje, pobunio se i krenuo u borbu za pravdu koja je bila nedostižna. Siman je živeo u teškim i nesigurnim vremenima, u kojima su kmetovi bili iskorišćavani od strane svojih gospodara. Bio je svestan vremena u kome živi, šta mora da radi i kako mora da se ponaša. Poštovao je vlast i turske zakone, nije se suprotstavljao svom agi i ispunjavao je sve svoje kmetovske obaveze. Kada je tursku vlast zamenila austrijska bio je ubeđen da su stigle dugo očekivane promene, da su se promenom vlasti promenili zakoni i da je konačno postao slobodan čovek koga niko više neće moći da iskorišćava. Dugo potiskivani bes potlačenog čoveka i ogorčenje zbog nepravde izbili su na površinu. Mirni i poslušni kmet postao je samouveren i drzak čovek, koji nije želeo da se odrekne onoga što mu s pravom pripada. Ali, bio je u zabludi i grdno se pravario. Vlast jeste bila nova, ali su zakoni ostali stari. Kmet je i dalje bio kmet, a aga je ostao aga. Ne shvatajući da se ništa nije promenilo i da je njegova pobuna uzaludna, Siman se odlučno borio za svoje pravo. U toj borbi izgubio je svoje imanje i svoju porodicu i na kraju završio kao prosjak i pijanica.

Kmet Siman je bio uporan i tvrdoglav čovek. Verovao je da je pravda na njegovoj strani, da će iz borbe koju vodi izaći kao pobednik i ni pod koju cenu nije želeo da odustane od svog stava. Puno je pogrešio. Zbog svoje tvrdoglavosti i nepopustljivosti upropastio je svoj život i izgubio sve što je imao.

Analiza likova

Siman Vasković - Kmet koji je živio svojim mirnim, uobučajenim životom. Siman je tražio svoje pravo, ali ondašnje "visoko društvo" nije dozvoljavalo da običan kmet traži pravdu jer je nikada nije ni imao. Siman se prerano digao u borbu za pravdu, jer da je još malo pričekao uz njega bi bilo još mnogo bosanskih kmetova kojima se kasnije počela buditi svijest. Siman se nije imao na koga osloniti, a pratile su ga same teškoće. Smirenje je nalazio u alkoholu, a zapao je u najlošije društvo, među pijance i propalice.

Ibraga Kološ - Turski feudalac. Razlikovao se od drugih aga. Nije bio loš čovjek, naprotiv, u mnogočemu je popuštao Simanu. Kao ni jedan aga, Ibraga je sam dolazio po urod. Ali kada mu se Siman suprostavio i nije mu htio davati daće, aga ga je tužio sudu i dobio ono što je tražio. Od Simana je stvorio propalicu.

Glavni likovi - Kmet Siman Vasković, aga Ibraga Kološ

Tema - Sukob između kmeta Simana i age

Kompozicija pripovetke - U pripovetci Ive Andrića Priča o Kmetu Simanu prikazana se vekovna borba između kmetova i turskih feudalaca kroz sukob kmeta Simana Vaskovića i age Ibraga Kološa.

Početak radnje - Ibraga dolazi na imanje kmeta Simana po svoj deo šljiva.

Zaplet - Siman ne dozvoljava Ibragi da odnese svoju trećinu. Tera ga iz svoje kuće  uz grube reči i pri tome se oseća odlično.  Ibraga je otišao praznih ruku, a Siman je izašao kao pobednik na „vekovnom megdanu", pri čemu je megdan metafora za vekovnu borbu između Srba i Turaka.  Nezadovoljan Simanovim ponašanjem Ibraga ga je kasnije tužio.

Rasplet - Sud je doneo odluku da Siman plati veliku odštetu, što je on odbio. Pošto je odbio da plati odštetu oduzeto mu je imanje, izgubio je porodicu i na kraju je završio kao prosjak.

_______________

Sa pucnjavom kakvu dotad nije čulo bosansko uho, ušle su austrijske trupe 19. avgusta 1878. godine u Sarajevo. Uz pucnja­vu je išlo i sve ostalo: krv, leševi, preki sud, vešanje i streljanje, strah, neslućeni likovi i nove uredbe i običaji. Od toga se u mnogom čoveku mnogo šta potreslo i prevrnulo, i mnogo toga počelo da se menja među ljudima. Tako je bilo i sa kmetom-seljakom Simom Vaskovićem, zvanim Siman. Nevelik ali lep komad zemlje, na kom je živeo Siman sa že­nom i dvoje sitne muške dece, bio je u blizini Sarajeva, odmah iznad Švrakinog Sela. Aga mu je bio Ibraga Kolos, sarač, sa du­ćanom na Baš-čaršiji, skroman majstor i jedan od onih sitnih aga. Da li zbog toga što je po naravi bio dobroćudan i miroljubiv čovek, ili što sa svojim kmetom nije drugačije ni mogao, sve i da je hteo, on je bio strašljiviji i obazriviji od drugih aga.

Postoji i takav tip vlasnika zemlje koga narod naziva "du­ševan aga". U suštini, takav aga nije ni bolji ni duševniji, nego obično samo slabiji ili po prirodi manje borben i nasilan od onih krupnih aga koji "sede kmetu za vratom" i čije bezdušne subaše isteruju sa kmetovog gumna i poslednje zrno samovoljno odmerenog haka. Razlika je samo u tome što kod ponekog takvog age preovlađuje mudrost sitnih i slabih ljudi. Tako je bilo i sa ovim Ibragom. Ali u večitim i nerazmrsivim računima između njega i njegovog kmeta vladao je u osnovi isti princip, strašni princip kmetovsko-aginskog odnosa, po kom čovek jede drugog čoveka koji za njega radi trošeći snagu i sahranjujući sa svakom žetvom po jedan delić sebe u obrađivanu zemlju, bez ikakve nade da bi se taj odnos, koji se stalno pogoršava na štetu kmeta, ikad mo­gao izmeniti. Takav je bio Simanov aga i takva njegova dobrota.

Za Simana bi se opet moglo teško kazati da je rđav kmet, još manje da je dobar. Najtačnije bi bilo kazati da je na svoj na­čin – i dobar i rđav.

Drugi kmetovi nastoje da zagorčaju agi život i gospodstvo što manjom proizvodnjom, otezanjem, zakidanjem i mnogim sitnim smicalicama kod davanja haka, to jest trećine od celokupnog prinosa žita i polovine od voća i sena. Siman nije bio sposob­an za takve stvari koje traže lukavstva, istrajnosti i uporstva. On je davao agi otprilike koliko mu pripada, ali je odlučno odbijao da mu taj njegov hak prenese kući, u varoš; isto tako, on nije ni­pošto hteo da agi "čini hizmet", to jest da kao drugi kmetovi radi na aginom poslu, kao kulučar, uobičajenih i obaveznih pet do šest dana godišnje! Uopšte, držao se prema agi gordo i osiono i "provodio svoje".

Ibraga je mogao da potraži načina kako da sabije rogove svome kmetu, ali je uviđao da je bolje praviti se nevešt i primati dobru trećinu, i strpljivo je snosio sitne ćudi svoga kmeta, sma­trajući ih manjom nevoljom i onim neminovnim zlom koje, kao senka, ide uz svaku dobru i korisnu stvar, pa i uz kmetovski hak. I on je svake godine išao sam po svoj deo žita i voća, praveći se da mu je to zabava i zadovoljstvo, i nije nikad pozivao Simana svojoj kući na rad, tvrdeći da nema potrebe za to. Tako su kmet i aga živeli bez većih trzavica – ćutljivi, ali nepomirljivi, neprijatelji, vezani, kao lancem, zemljom koja ih je, svakog na svoj način, hranila i privlačila.

Te jeseni kad je ušla austrijska vojska u Bosnu bilo je do­sta aga koji su ostali bez trećine, jer nisu smeli da iziđu na selo i da traže svoje, a kmet se nije javljao, nego je, koristeći se ovom zabunom i iščekujući da vidi kakav će zakon "pod novim carem" važiti, zadržao i svoj i agin deo.

Ibragin slučaj bio je naročit. Njegov kmet je tu, pod ru­kom, na sat hoda od njegovog dućana, a on je i dosad sam dola­zio po svoj deo. Čim se malo smirilo i sredilo u Sarajevu, on je pitao i ozbiljne ljude i nove vlasti, i svi su mu rekli da se u odno­su između kmeta i age ništa ne menja "do daljnjega", da je sva­ko gospodar na svome, i da aga ima pravo da uzima i dalje svoj hak, kao i do sada. Tako se Ibraga rešio jednog dana da obiđe svoj čitluk i uz­me svoj deo šljiva, koje su te godine rodile kao nikada, a zbog rata i promene još nisu bile obrane.

Prvi dani septembra. Sunčano jutro. U šljiviku na travi leži Siman, ruke zaturio pod glavu, nad njim se modre i savijaju gra­ne pune roda. Ne misli ništa, samo se smeška, jer ga od glave do pete ispunjava jedno jedino osećanje: da je sve ovo njegovo. Kao kroza san čuje dole škripu vratnica i glasove. Pogleda jed­nim okom samo, i odmah vidi šta je. Njegov aga Ibraga, sarač, došao sa četiri konja i jednim momkom da obere svoju polovinu šljiva. Siman ga je pustio da mu priđe posve blizu, praveći se da ga ne čuje i ne vidi.

– Dobro jutro, Simane.

– Dobro i jest – kaže Siman, a ne ustaje pred agom.

Ibraga pređe rukom preko očiju. Kao da se svet iz temelja zaljuljao. Pridrža se za jednu šljivu.

Gleda Ibraga toga drskog čoveka koji mimo svakog reda i običaja leži i ne diže se pred njim, ne veruje rođenim očima i ne može da se načudi koliki je kmet kad nije zgrčen ni ponizan, ne­go kad se opusti i raširi u svojoj punoj snazi i veličini. Dugo je gledao Ibraga to što se nije videlo ni zapamtilo ot­kad su age age i kmetovi kmetovi: Ispod mirne maske "duševnog age" u njemu je sve kuvalo od sopstveničkog besa i povređenog aginskog ponosa, ali su ga strah i obzir obuzdavali, jer kmet je očigledno rešen na zlo, a vremena su teška i nesigurna. I Ibraga se pribrao i seo.

– Ja došo da ovo šljiva, što je moje, smirim – kaže aga muklim glasom.

– Nisi moro dolaziti. Šljive su mirne, a koliko ih bude tre­balo smirivati, umijem ih i ja smiriti.

Zametnu se neobična prepirka. Siman se napola pridigao, ali samo zato da bi mogao agi u oči da skreše ono što ni sam nije pomišljao da bi smeo da mu kaže.

Imao je on ranije, i često, onih trenutaka ogorčenog ma­štanja i razgovora sa samim sobom, negde na drumu ili na njivi, kad je uz jedva primetne pokrete ruku i glave šaputao poluglas­no sve ono što bi svaki kmet kazao agi kad bi se nešto desilo ču­do i kad bi odjednom age prestale biti age, a kmetovi postali go­spodari na svojoj zemlji. (To su ti trenuci drskog a bezopasnog i nečujnog gunđanja u kojima svaki potlačeni olakšava srcu i ma­štanjem zaslađuje svakidanju muku jednoličnog života.) Da, imao je tih trenutaka, ali ni u njima nije nalazio ovakve i ovako krupne, smele reči. Hiljade i hiljade takvih usamljenih i nečuj­nih buntovnih razgovora iz prošlosti sad su se slili kao hiljadu potočića u jednu jedinu gromku bojicu reči. I Siman govori.

Pod njim topla septembarska zemlja, nad njim se savile grane od roda modrih šljiva, a kroz njih se nazire nebo sa dubo­kom, svetlijom modrinom i tanka belina pamučastih oblaka. Usta mu puna reči kao nekog slatkog, vatrenog pića. I sam se ču­dio otkud mu na um padaju te smele reči, od kojih je potonja uvek slađa od prve. I milije mu je to što može da izgovori, nego ovaj rod, koji on sada smatra svojim, i sav šljivik, sa svim voćka­ma iz korena. Odmahuje Siman rukom široko, preko jesenskog predela i neba nad njim, guši se od jakih reči, i na sve agine na silu blage i naoko razložne primedbe i opomene odgovara oštrim i kratkim: ne! u kom ono e puca i žeže kao plameni bič. (Kad ljudi kroz naraštaje, iz dana u dan, iz godine u godi­nu, rade za drugog, i uviđaju to i osećaju, a nemaju snage da ma šta promene u tome i ne smeju da pokažu svoja prava osećanja, nagomila se u ponekom od njih gorčina stotina hiljada ljudi i de­setina pokolenja.)

Teško je verovati da toliko ogorčenja i pobedničkog kliktanja može stati u jedan jedini slog. Tako je Siman izgovorio ne­koliko puta to svoje ne, okrećući lice na sve četiri strane sveta a zatim put neba, kao da puca iz male puške i šenluči, da ceo svet čuje njegovu radost. A zatim se okrenuo prema agi, i tiše i sređe­nije izgovorio to svoje ne, tako da je u toj nagloj promeni tona bilo nečeg naročito značajnog i svečanog:

– Ne, nije tako, Ibraga.

– Pa kako je, kad nije tako? – pita meko aga.

– Vidiš sam kako je: drugo vrijeme, druga prava, pa i dru­ga sudija.

– Ono jest, drugo vrijeme – božije davanje tako! – ali ti si pametan čo'jek, Simane, i znaš dobro da takve prave nema po kojoj ono što je moje može odjednom postati tvoje.

Tu Siman planu.

– E da vidiš, ima, Ibraga! Ima i može! I tvoje je bilo nekad naše, pa u neko vrijeme i po nekoj pravi postalo vaše. E, kad je ono što je od davnina bilo moje moglo postati tvoje, može vala i ovo što se zove tvoje postati moje, kao što je i bilo.

– Ode ti, Simane, daleko.

– Mogu ja danas da idem kud god hoću.

– Mooožeš...

– Mogu, još kako mogu, Ibraga.

Ćutanje, u kome svaki misli svoje. Siman misli šta bi još mogao teško i uvredljivo da kaže ne ovom svom Ibragi, koga on više ni za što ne smatra i koji, pravo govoreći, nije nikad ni bio neki naročito rđav čovek ni težak aga, nego svim agama na zem­lji i uopšte celom svetu koji je, kako se njemu čini, sada svedok ovog vekovnog megdana. A Ibraga misli kako bi privoleo pobesnela vlaha da mu dozvoli da nabere bar dve kotarice šljiva, da se od sramote praznih ruku kući ne vraća. I procedi to kroz zube, kratko i obazrivo.

– Ne! – odgovara Siman. – Eno ti šljive, popni se pa jedi koliko hoćeš, neka ti je halal, ali jednog ucrvka nećeš ponijeti odavde. Ne dam; hoću da te vidim kako se vraćaš sa praznim sepetima odanle odakle si se uvijek vraćao sa punim. To mi je merak i to mi je, znaj, svima mojima mrtvima za dušu, za četiri sto­tine godine.

Tu se Siman zagrcnu od siline svoga zanosa i ućuta. Ibraga samo steže jače vilice i odmahuje rukom, ali kratkim, jedva vid­ljivim pokretima, koji prate nečujan unutrašnji dijalog.

Nastaje opet ćutanje. Ibraga gleda preda se, a Siman sav cepti i brekće i prelazi nemirnim pogledom po svemu oko sebe.

– Pa kako ostasmo mi, Simane? – prekide aga ćutanje.

– Ja dobro, Ibraga, a ti ne znam kako si.

– Ama, znam da si dobro, i neka si, šućur, nego što ćemo sa šljivama?

– A, sa šljivama? Pa to se zna, onako kako sam ti rekao: bilo pa nije.

– Ne more to, Simane, tako. Pametan si čo'jek; ne treba da ti govorim.

– I ne treba, vala. Nego, ja ću tebi kazati nešto, da ne du­ljimo lakrdiju. Evo kako je: četiri stotine godina ste vi jahali nas, sada ćemo četiri stotine godina mi vas, a poslije ćemo se razgo­varati ko će koga jahati za onih trećih četiri stotine godina.

Ibraga ne sačeka kraj. Diže se bez pozdrava i oproštaja i zaputi se svom čoveku koji je stajao podalje, uz konja, i oni kre­nuše odakle su i došli.

Agi se činila beskrajnom ta utrina koju je imao da pređe pre nego što nestane kmetu iz vida, izgledala mu je mnogo duža nego kad je dolazio, iako je sada išao nizbrdo. A Siman je gle­dao za njim, žaleći u sebi što se tako brzo prekinuo razgovor koji ga je takvim zadovoljstvom cela ispunio. Činilo mu se da ni pri­bližno nije sve kazao i da je pun neizrečenih reči koje naviru u rojevima. Širio je ruke i prste na rukama, nadimao grudi, zadr­žavajući u sebi sladak vazduh i izdišući ga glasno i polagano kroz stegnute zube. Krivo mu je bilo što je nestalo age ispred njega, jer što ti vredi da imaš i imanje i silu kad je nemaš kome pokazati. Te jeseni Siman zaista nije dao agi ni trećine od žita ni po­lovine od voća i sena, kao što je zakon i red i kao što je uvek do­sad davao. Ibraga je bio ne samo oštećen nego i teško uvređen Simanovim postupkom, i uvređen i uplašen jer se Siman nije zadovo­ljio onom brukom u šljiviku.

Godina rodila, trećinu nije dao agi, a sve se dobro prodaje, jer vojska sve kupuje i plaća. U svom zanosu, Siman je kupio ja­haćeg konja, omalenog ali dobrog vrančića, kupio ga je lako, jer posle ove uzbune bilo je i odbeglih i napuštenih konja koje su džambasi prodavali budzašto. Samo mu je na tom konju orma bila seljačka, više prtena nego kožna. Jednog jutra Siman je dobro otimario svoga konja i, onako visok i krakat, poklopio se po njemu, nakrivivši kapu i zabacivši plošku sa rakijom za sebe. Projahao je kroz svu sarajevsku čaršiju, a zatim je naterao vranca pred Ibragin otvoren dućan, gde je njegov aga, pognut i prekrštenih nogu, bušio rupe na svetlim no­vim kajasima.

Poigrava konjčić, samo što prednje noge ne metne na ćepenak, Ibraga se mršti i ne diže glavu s posla, a Siman traži glas­no da kupi novu uzdu, sa pucama i crvenim kitama.

Ibraga odgovara tiho da nema takve uzde i da je ne bi mo­gao ni napraviti, jer mu je nestalo robe.

– Što, da nije moja para šugava? – pita nabusito seljak.

– Nije, ne dao bog, ali nemam, dobar čo'ječe, espapa.

Jedva se Ibraga tako odbranio od te napasti i poslao svog nakićenog kmeta da dalje traži uzdu kakva mu treba. Još je nekoliko puta projahao Siman ispred Ibragina duća­na, sa srećnim osmehom na licu i poigravajući sitno na vrančiću.

Sve je to, naravno, vređalo i uznemiravalo Ibragu, i on se žalio komšijama i grizao u sebi i plašio isprva. Ali stvari su se u gradu sve više smirivale. I njegovom pobedonosnom kmetu do­dijalo, izgleda, da mu projahuje ispred dućana. Tako se Ibraga polako smirivao. Peče ga uvreda i zabrinjuje šteta, ali kad pogleda oko sebe i vidi koliki su ljudi mnogo gore postradali, on je srećan što je sa porodicom preživeo bunu i što opet može da radi u svom dućanu; uveren u svoje pravo, on je rešen da čeka bolja vremena, a nije mu to ni teško jer gladi nema u njegovoj kući. A nije ni trebalo dugo čekati. Siman je proveo zimu u nekoj vrsti zanosa. Ispekao je ra­kije koliko nikad dotada, i popio sa društvom, uz pšeničan hleb za koji su svi govorili da je sladak "k'o kad je aginski". Ugojili se ukućani te zime, a Siman je i podbuo malo od rakije. Na kraju, i aginsko se pojede. Siman je posejao svojim semenom, ali je od Đurđevdana počeo da kupuje žito. A u isto vreme dobio je i prvu pozivku kotarske političke vlasti "u stvari tužbe Ibrage Ko­losa".

Siman se nije mnogo iznenadio, jer je već ranije čuo da se pozivaju seljaci koji su uskratili trećinu, još manje se uplašio, jer aginsko dobro koje je pojeo i popio ove zime kolalo je u njego­vim žilama kao vrela snaga; pomalo se i radovao što će se pred hrišćanskim sudom sresti sa agom i otišao je na raspravu kao na malo Kosovo.

Rasprava se rđavo završila. Upravo nije se ni završila, ne­go je prekinuta. Siman je bio zgranut i ogorčen kad je vidio da pored činovnika koji presuđuje sede dva domaća čoveka, prisjednika, jedan musliman, predstavnik aga, a drugi hrišćanin, predstavnik kmetova. On je to i rekao. Činovnik ga je opome­nuo. Zatim je Siman na svoj način izneo kako je otac ovog Ibra­ge, Salih Kolos, došao do kmetovskog prava i kako, po njego­vom mišljenju, "prava" ne može biti dvaput aginska, i onda kad je turska i onda kad je hrišćanska vlast. Kad je onda naše?

Činovnik je citirao i "carsko pismo" od 28. jula 1878. godi­ne i "sefersku naredbu od 1859. godine" i "ramazanski zakon od 7-og dana ramazana meseca 1858. godine". A tu se Siman grom­ko i široko nasmejao turskim zakonima i rekao za njih nešto što se ne govori u kancelariji, nešto tako ružno i teško, da ga je či­novnik odmah izbacio napolje i da je posle imao da odgovara za vredu vlasti. Odležao je osam dana zatvora. U isto vreme, pala je presuda da ima da nadoknadi agi lanjsku trećinu i da je ubu­duće redovno daje, jer su svi stari zakoni na snazi dok se novi ne donesu.

Siman nije mogao sebi da dođe. Omrzla mu kuća, a usev i šljivik gleda kao da su tuđi. Uložio je priziv. Tada se obratio "učitelju" Aleksi, koji je bio neka vrsta javnog pisara i budžaklijskog advokata.

To je bio bivši učitelj srpske škole. Pre osam godina, kad je sarajevska srpska škola tražila pomoćnog učitelja, on je došao u Sarajevo iz Zemuna. Novi učitelj nije bio ni glup ni nedruštven čovek; naprotiv, bio je duhovit i druželjubiv, i suviše. S jedne strane, njega je, kako su govorile gazde iz crkveno-školske opštine, "prenosila pamet", a s druge, njegovo druželjublje teralo ga je stalno po krčmama i u društvo onih koji se vesele i piju. Plav, onizak, rumen i nasmejan, sa modrim očima uvek za­livenim nekim radosnim suzama, novi učitelj je bio središna tačka svih mehanskih šala, teferiča i veselih društava.

Sarajevski opštinari su znali unapred da gotovo svaki uči­telj koga dobave iz Austrije mora da ima neku manu, inače ne bi napustio svoje lepo mesto i došao u ovu tursku varoš, gde je ži­vot težak i neobičan, i bili su spremni da mu progledaju kroz prste, ali gospodin Aleksa se naglo i nezaustavno pretvarao u tešku pijanicu. "Tužna zemlja, brate...", govorio je učitelj pri svakoj čaši rakije, žaleći se na sredinu u kojoj je živeo. A ko ra­kijom tugu leči, taj ne ozdravlja od tuge, nego umire od rakije. Što je najgore, rakija je štetno uticala na temperament i karak­ter novog učitelja: on je naglo padao u svakom pogledu, posta­jao je neuredan u školi a osetljiv na primedbe i razdražljiv u raz­govorima sa gazdama i prvacima iz opštine. Posle dve godine, opština je otkazala pomoćnom učitelju službu. Na to je on izja­vio da otkaz ne prima, da će opštinu tužiti sudu za prekršaj ugo­vora, i – da prelazi na islam.

Zaprepašćenje je bilo veliko, opštinari su činili sve da ga odvrate od toga čudnog koraka, ali bez uspeha. Razumni ljudi među muslimanima u čaršiji nisu bili nimalo oduševljeni ovim novovernikom, ali našlo se nekoliko učiteljevih drugova u piću, a i nekoliko fanatičnih hodža, koji su u Arif-efendiji, kako se sa­da zvao učitelj, videli dobitak za svoju versku zajednicu i gubitak za hrišćanstvo. Oni su preverenom učitelju skrojili nove posve propisne muslimanske haljine, i odmah ga oženili jednom imuć­nom udovicom, u čiju se kuću uselio. Samo je bivši učitelj trošio više nego što mu je žena davala, i tako je počeo da se bavi pisars­kim poslom. U tome ga je zatekla i okupacija Bosne.

Sa dolaskom austrijskih trupa nestalo je Arif-efendije. Po­javio se posle dva meseca, kad se sve smirilo, ali sada opet odeven alla franca, sa čudnim i staromodnim cilindrom na glavi. Uzeo je opet svoje prvobitno hrišćansko ime i prihvatio se opet svoga pisarskog zanata, a uz to je vršio još jedan posao, za koji je sada postojalo novo ime: špici, posao policijskog dostavljača. Narod ga je zvao "potajnikom". Prezirali su ga i muslimani i hrišćani, ali on je, pijući sve više, već bio u onoj fazi alkoholizma kad kod čoveka društvena svest i lično dostojanstvo potpuno tam­ne i nestaju. Sedeo je redovno u Besarinom hanu, malo podalje od ostalih gostiju (odnosno, oni su sedeli podalje od njega) i pi­sao molbe i pisma ili prevodio sa nemačkog i mađarskog. Pred njim je stajao metalan divit sa mastionicom, peskarnicom i ne­koliko pera, a pored njega čokanj rakije, uvek nekako dopola ispijen.

Razgovor sa Simanom bio je onakav kakav je sa svima kli­jentima učiteljevim. Najpre su se pitali za zdravlje, mrzovoljno i kratko, ne čekajući odgovora na pitanje, a zatim je Siman upitao pošto će mu ispisati "utok". Sekser ako je na srpskom, a dva ako je na nemačkom. Koji je "tvrđi" i sigurniji, pita Siman. Siguran je, što se sigurnosti ti­če, i jedan i drugi, ali nemački je opet sigurniji. Siman je imao u džepu tri seksera, ali je bio pokoleban svojim dosadašnjim neuspehom. Ko zna koji jezik pravda naj­bolje razume?

– Piši nemački – rekao je odlučno.

Učitelj je razvio svoje hartije i otvorio divit, sve to sa sve­čanim i neprirodnim dostojanstvom pijanice. Pisao je brzo i sa­mopouzdano, pravilnim slovima, u ravnim redovima, a početna velika slova bila su majstorski izvijena i isprepletana. Kad je završio, posuo je još vlažne redove sitnim zlaćanim peskom iz metalne peskarnice, tako da su deblje linije bleskale zlatnim i modrikastim sjajem, a zatim je poluglasno i svečano pročitao priziv, podvlačeći pojedine reči i neobične izraze, od kojih svaki bije kao maljem, kako je učitelj uzgred uveravao zablenutog se­ljaka.

Nikad stvar nije Simanu izgledala tako sigurna. Zajedno su popili po deci rakije, posle čega se Siman grohotom smejao prvoj presudi. A kad je taj priziv odbačen od više politčke vlasti kao ne­osnovan, Siman se opio u mehani kod Kreštalice, zagrnuo rukav sve do ramena, udario pesnicom o sto i zapevao što ga grlo nosi:

Puče puška s pećine – nema agi trećine.

Zbog toga je osuđen na tri dana zatvora, a zbog onog što je tom prilikom rekao o carskoj vlasti, još na sedam dana. Od tada je Siman Vasković pošao nizbrdicom koja je biva­la sve strmija, dok se nije sasvim propio i proskitao, zanemaru­jući sve više i zemlju i porodicu.

Oduvek je on važio kao plahovit i nesređen čovek; prkos je u njemu bio veći od snage koja je bila velika, a mašta brža od pameti koja nije bila mala. Još dok je mladić bio, otac je govorio za njega:

– Ovaj moj Siman nit je na mene ni na pokojnu majku; dobra je bila, bog da je prosti, i krotka – to je bila žena štono se kaže: usta ima, jezik nema; crna zemlja, bog dao. Nego, na uja­ke se bacio. Takvi su mi šuraci. Laki i povodljivi, nemirni i bundžije - ljudi. I takav je i on otkako se ispilio: haj - huj! Dobra je srca, može i da posluša i da uradi, ali pamet u oblacima. Ne gle­da ono što je pred njim, nego sve da mu je ono što bit' ne može.

Sad je sasvim pošao tim putem. Uzalud su mu dolazile komšije i kumovi, oprezni, iskusni ljudi, i opominjali ga, govorili mu da je nerazumno to što radi, da je pametnim ljudima odavno jasno, a da je sada i budalama, da ovo nije "ono" i da austrijska puška nije ona koju su oni očekivali da pukne s pećine, da pod novom, hrišćanskom, carevinom ostaje kmet kmet, a aga aga, i da je stoga njegovo pregonjenje besmisleno i njegov prkos samo dušmaninu veselje. On nije mogao da uvidi, a i kad bi na maho­ve uviđao, nije hteo da prizna da se prevario i nije mogao da se zaustavi, nego je išao za svojom strašću dokraja, prosto krenuo da se raskući i niko ga nije mogao zaustaviti. (Dešava se tako da opšta misao o oslobođenju od jednog društvenog zla, koja sazreva u masama, izbije ponekad u pojedincu kao prevremena i usamljena eksplozija i uništi ga.) Prešlo mu je u običaj da "traže­ći svoju pravu" obilazi bez potrebe razne kancelarije, dere klupe po sarajevskim kafanama i čama po ćepencima. Parničenje je bi­lo samo povod. A kad naš seljak stane bez reda i potrebe da na­pušta posao i da se mesa sa čaršijskim ljudima, to je vidan znak njegove već gotove propasti.

Iduće zime Simanu je za nedelju dana umrlo oboje dece od difterije. Žena, i inače slaba i bolešljiva, sasušila se od žalosti. Siman odlazi od kuće kad god može, i za to nalazi stotinu povoda i izgovora.

Treće godine Siman je odgovarao pred istom agrarnom vlašću; tužio ga je aga na osnovu paragrafa 8 iste one "seferske naredbe od 1859. godine", kojoj se on pre tri godine grohotom smejao. Činovnik nije bio isti i prisjednici su bili drugi, ali je za­kon bio večito isti i sa njim i aga, miran, nenasrtljiv, siguran u svoje pravo.

Činovnik je čitao paragraf osmi:

- Ako kmet zanemari obrađivanje imanja i bez zakonitog povoda prestane da ga obrađuje, tako da vlasnik bude prikraćen u svom vlasničkom dohotku, ili ako na drugi način nanese štetu zakonitom vlasniku, ili ako bez važnog povoda odbije da preda vlasniku deo koji ovome pripada, ili, ukratko, ako radi protivno odredbama između njih sklopljenog ugovora, pa vlasnik podne­se vlasti tužbu – tada će vlast, pošto ispita stvar i punovaljanim dokazima se uveri o opravdanosti podnesene tužbe, a ako nema izgleda da bi se kmet mogao popraviti, istoga udaljiti sa dotičnog kmetovskog selišta.

To su ti zakoni i naredbe! Ti se smeješ, a oni te pogađaju pre ili posle, sigurno i neumoljivo.

Svi su se saglasili da je to slučaj Simana Vaskovića. Kmet se glasno vajkao i tvrdio da nema tog zakona po kome on, Si­man, treba da se raskući i ode u prosjake, a njegov aga da prima svoju trećinu od svakog kmeta i pod svakim carem. Ali u sebi je i sam osećao da, eto, ima, i da ono što je činovnik pročitao prista­je na njegov slučaj kao rukavica na ruku. I posle je pijan govorio neprestano sam sebi:

– Turski je zakon otprilike toliko godina, a – postove mu ćaćine! – kao da je jutros pravljen za mene.

I on je sa strahom mislio o mreži strašnih i svemoćnih za­kona koja je isprepletena svuda i sputava sve i svakog; pobeći iz nje ne možeš, razmrsiti je ne umeš, jedino što možeš: da je u ra­kiji za trenutak zaboraviš. A nema uvek ni rakije. Presuda je postala izvršna i Siman je dignut sa zemlje. Ta­da je žena otišla u rod, a on se sasvim odao skitnji.

Ni seljak ni varošanin, ni težak ni radnik, Siman je lunjao po čaršiji, spavao gde stigne, jeo kad ima, radio kad mora, pre­prodajući povrće i mleko. Poneki baštovan mu prepusti sepet krompira ili čabricu mleka da proda i plati mu par krajcara za trud. Ali se dešavalo da se Siman opije i da prosto zaboravi i upropasti poverenu mu robu, pa čak i to da popije novac pre nego što baštovan dođe po njega. Posle, da se ubije od stida, ali dockan; krvi svoje nudi, ali sopstvenik neće krv nego novac. Ta­ko je i ta zarada postala sve ređa.

Oduvek je umeo da gudi i peva uz gusle; sad je počeo da to radi po mehanama, za marjaš-dva, ili za polić rakije. Sedi u mehani i čeka ko će se naći da mu, u nastupu darež­ljivosti koja nailazi na pijane ljude, ponudi nešto da popije i podeli sa njim pečenu plećku ili kolut pite. Potamneo je i podbuo u licu, a smršao u telu, kašlje i pljuje kao bolesnik, ali čim popije, govori o zemlji i o svom pravu živo i vatreno, kao što je govorio onog jesenjeg dana Ibragi u šljiviku.

To već odavno i nije stvarna zemlja ni neko određeno pra­vo koje on brani, nego nešto mnogo teže i više, iako on sam ne zna zapravo šta i kako. Ali zato je stvarna "kotarska vlast" i stvaran je haps koji on često leži, nekad tri, nekad šest dana, zbog neke smele reči ili nedozvoljene pesme, kao što je stvarna i tuberkuloza koja ga polagano izjeda. Tako je živeo Simo Vasković još nekoliko godina i branio zemlju koje nema i svoju "pravu" koju niko nije hteo da mu prizna. Uvek u mehani, retko trezan, često u hapsu, bolestan i zapušten, skitnica i guslar.

Bio je sasvim potišten i klonuo – jer i takvi su dani nailazi­li, i sve češće – kad se jednog dana javila nova nada u njemu. Pravo govoreći, nada nije bila ni stvarna ni mnogo jasna, ali lju­dima koji se rakijom truju i nadom varaju svaki je povod za nadanje dobar.

Tih dana telal je objavio "svijetu i narodu" da će u Saraje­vo doći neki stari Erzherzog, "član prejasnog vladalačkog doma" i "carev amidža". U gradu su vršene pripreme da se dočeka tako visoka ličnot. A Simanova mašta je, kroz rakiju, već videla "božji prst" u dolasku carevog amidže. Sama pomisao na careve i carske rođake opijala ga je i ispunjavala nadom, jače od rakije. Ništa nije prostije nego izneti pred tog čoveka, koji sedi caru uz koleno i koji sve može, svoju pravednu stvar i doći do svoje "prave"; i ništa nije prirodnije nego da se carev amidža odmah zauzme za Simanovu stvar i naredi da se ona pravedno reši. Zato ovakvi carski ljudi i hodaju zemljom. Od klisara u staroj crkvi na Varoši čuo je da će "nadvojvoda" posetiti i tu crkvu kao i sve bo­gomolje ostalih vera u Sarajevu. I Siman je odmah smislio da se sakrije negde u niskoj i polumračnoj crkvi, baš i pod vladičanski sto, ako treba, i da u zgodnom trenutku iziđe pred "carskog čov­jeka" i da mu preda svoju molbu, možebiti i da mu usmeno izloži svoju stvar. Sve može biti. I on je već zamišljao kako se "nadvoj­voda" okreće svojoj pratnji i kako naređuje da se ova očigledna nepravda ispravi, i to odmah. Video je sebe kako ide do Ibrage. Ili ne! Što da on ide njemu na dućan? Nego, on odlazi kući, svo­joj nekadašnjoj kući, i naređuje da njegovog bivšeg agu ne pu­štaju dalje od velikih vratnica.

Gubeći se u tim maštanjima, umalo nije zaboravio da po­traži čoveka koji će mu napisati molbu. Ipak, na vreme se setio i brzo otišao u Besarin han. Tu je našao bivšeg učitelja na starom mestu.

Nit su se pitali za zdravlje, nit su se mnogo pogađali. Siman je rekao kakva mu molba treba, učitelj je rekao da i to može biti. Sekser na srpskom, dva na nemačkom jeziku. Siman je rešen za srpski.

On za tu odluku ima više razloga. (On uvek za svoje odlu­ke ima mnogo razloga, često i protivrečnih.) Prvo, on i nema u džepu cela dva seksera; drugo, otkako je čuo za dolazak "cars­kog amidže", i otkako mu je, uz pomoć rakije, sinula u glavu njegova nada, on je u takvom nastupu optimizma, da se i ne pita koji jezik pravda bolje razume, i ne pomišlja da bi mogao ne uspeti; treće, što da daje ovoj rđi i poturici i paru više nego što mora.

– Za sekser, i srpski – kaže Siman odlučno.

Sa uobičajenim ceremonijalom, dostojanstveno i važno, sa zlatnim praškom po krupnim rečima od kojih "svaka bije kao maljem", učitelj je napisao molbu koja je počinjala rečima: "Vaša carska visosti! U podaničkoj poniznosti, obraćam se..." i pro­čitao je poluglasno zapanjenom seljaku, a zatim je otresao prah sa lista, presavio ga i, primajući sekser, upitao:

– Hoćemo li da popijemo po jednu?

Poznavajući učitelja kao čoveka koji uglavnom pije "džabnu" rakiju, a samo u krajnjem slučaju plaća sam, Siman je rekao da nema kad i da mu se ne pije. Tada je učitelj, zažmurivši na jedno oko, zapitao Simana kako misli da preda molbu. Seljak nije bio raspoložen da dulji razgovor sa čovekom koji jedan njegov sekser već drži u svom džepu, i rekao je da je to njegova stvar. Učitelj ga je uveravao da to nije tako prosto ni lako, ali seljak je izbegavao dalji razgo­vor.

– Predaće Siman, pa da će se u ticu pretvoriti.

I otišao je niz strmu i dugačku avliju. A učitelj je krenuo na policiju da i tu stvar prijavi, kao što je dostavljao i sve ostalo što bi čuo i video. Kapija na crkvenoj porti bila je zaključana, ali se čulo ka­ko oko crkve nešto rade i kako se dozivaju žene koje čiste i pe­ru. Da ne bi svratio pažnju na sebe, Siman nije kucao, nego je otišao do Đulaginog hana da tamo popije kafu i sačeka vreme kad će moći neprimećen da ude u crkvu.

Idući put hana zamišljao je živo kako će uvrebati trenutak i zavarati pogled klisara i sakriti se negde, pa makar i pod sam vladičanski sto, kako će u trenutku kad carev amidža stane pred ikonostas i prekrsti se (jer, "i oni se krste!"), kako će tada odjed­nom izići, pokloniti se, zavapiti onako kako piše u molbi.

– Vaše visoko carstvo... u niskoj podanosti!...

Tada će mu pružiti molbenicu. A zatim neka bude šta će biti, neka ga hapse i gone kud hoće. Glavno je da će carev ami­dža saznati sve što ovi sigurno od njega kriju, a što on zna – to ne može car da zna. Neka znaju carevi za Simana i njegovu pravdu! U tim mislima došao je pred Đulagin han, ali nije stigao da sedne na jednu od onih klupa koje su tako masne i uglačane da se ne vidi od kog su drveta, kad ga predusrete Vaso Gengo, zva­ni Vaso Policija.

Taj Vaso bio je visok čovek, neobično dugih ruku i nogu, nekako sav raskliman, sa tankim i obešenjim brkovima na sit­nom licu. On je odavno po službama, kao "carski čo'jek". Najpre je bio momak u pruskom konzulatu, zatim službenik u tur­skom ućumatu, nešto kao raznosač poziva po hrišćanskim maha­lama i zaptija u civilu. Nova, austrijska, vlast ga je zadržala u službi i nekoliko prvih godina raznosio je pozivke kao i ranije, a od pre neki dan je pravi pravcati policajac u uniformi, sa sabljom u crnim kožnim koricama, na kojoj je balčak od mesinga.

Otkako zna za sebe, Siman je poznavao ovog Vasu Gengu, a sada otkad "ganja" ovu svoju nesrećnu parnicu, susreće ga če­sto, pozdravi se sa njim i prođe, a nikad ne može u njemu da vidi pravu vlast i istinskog carskog službenika.

Sada mu je Vaso prišao na neki nov način.

– Šta ti tu radiš, Simane?

– Vala, ništa.

– Kako ništa?

Siman zausti da mu objasni da to "ništa" nije baš ništa i da je ovde ostavio sudove od mleka i neke kotarice, ali mu Vaso re­če oštro.

– Hajde sa mnom!

U tim rečima bilo je mnogo od onog nipodaštavanja i one drskosti kojom policajci zbunjuju i razoružavaju kao nevidljivim udarcem one koje hapse.

Ni Siman nije bio čovek koji ne ume da se brani i prepire, ali dok je on pokušavao da se objasni i da dobije objašnjenje – i sam je sa čuđenjem video da već ide sa policajcem ukorak, i da reči u ovom slučaju nekako ne pomažu. A kako idu, tako se i nji­hov međusobni odnos brzo menja i biva sve određeniji. Stvara se između njih nešto treće i novo, nešto što nije ni Siman ni Vaso Gengo, nego propis i zakon, kao neka krivica i kazna, i to u obli­ku u kom za turskog vremena nije postojalo.

Idu naporedo, a svaki misli svoju misao. Bojeći se da ne iz­gleda dovoljno važan i strog, Vaso se sve nešto namešta i mršti, a Siman usporava korak, gleda da uhvati policajcu pogled, i sve bi hteo da okrene stvar na bezazlenu stranu.

– Ama, da bijah ja svršio ono posla što imam...

– Ne može – kaže čudnim i novim naglaskom Vaso – nego valja odmah do gospodina povjerenika.

Siman, kome se čini da je opet našao svoju smelost i rečitost, zastaje i uvredljivo-familijarno kaže:

– Idi ti, molim te, a ja znam gdje je gospodin povjerenik. Evo me odmah, kad ti kažem.

Gnev povređenog dostojanstva diže se u Vaši Gengi i udari mu u glavu, ali od toga mu lice dođe još bleđe. Srdito i prigušeno vikao je na Simana:

– Ne zavrzuj, nego hajde kad ti kažem... Ti si zaboravio da ovo nije Turska i da je Austrija zastupila evo četvrta godina. Austrija, ej!

– Ama de, znam ja. Šta me krstiš kad sam kršten? Austri­ja! Austrija! K'o da si ti Austrija!

Tu Vaso zaboravi na svoj odskora stečeni službenički stil i izbeči se prema Simanu sasvim nepropisno, i "neaustrijski" mu se unese u lice.

– E, vidiš – jesam! Za tebe sam ja Austrija. Pa šta hoćeš sad?

– Ti?

– Ja. I da nisi više pisnuo, znaš, jer ću te vezana proćerati kroz čaršiju. Dosta je i tvoga, beli!

I tu, kao da se prisetio nečeg, Vaso brzo napusti taj ton obične bosanske svađe i uze neki nov i stran, zaista "austrijski" stav, kakav Siman nije kod našeg čoveka nikad video: isprsi se, ispravi se u celoj dužini, uniforma se na njemu zategnu i ispuni, brkovi mu odskočiše na krezubim ustima, oči se raširiše i iskolačiše, bore se na nadutom licu izgladiše. Preobrazi se čovek tu na mestu, i iz tog novog lika izgovori glasno i odsečno svega četiri reči, ali kao sveštenu formulu na tuđem jeziku:

– U ime zakona, naprijed!

I Siman krenu bez pogovora. Sad drugačije koračaju, vezani zakonom.

Stvara se između njih dotle neslućena zavisnost. Kao da je svaki od njih naglo odbacio nevinu i bezbrižnu masku svakidaš­njice i pokazao neko novo lice, tako novo da se u prvim trenucima ni jedan ni drugi ne mogu pravo da osveste ni dobro da snađu u novim ulogama. Vaso nije onaj Vaso Policija što prolazi ulica­ma kao deo gradskog inventara, nego drugi, nepoznati čovek ko­ji je postao strog i opasan, krut i neumoljiv mehanizam, čiji sva­ki pokret ima snagu i neizbežnost prirodnih pojava pred kojima čovek nagonski i uzaludno nastoji da se ukloni. A Siman nije onaj svakom dobro poznati, suviše govorljivi i nemirni seljak sa periferije grada, koji već odavno više voli da po sarajevskim mehanama "prosipa pamet", nego da kapa nad zemljom i ima­njem. Ne, on je odjednom postao "imenovani Simo Vasković", koji treba u najkraćem vremenu i najkraćim putem da bude "predveden" šefu sarajevskog "Redarstvenog povjereništva".

I ta dva čoveka idu uporedo, prikovani lancem zakona, svaki sa svojim novim mislima i osećanjima, i motre jedan na drugog, ispod oka, novim pogledom. Vasina glavna misao je u ovome: da li izgleda onako do­stojanstveno i onoliko strogo koliko je potrebno za jednog cars­kog "redarstvenika"? On čini sve što može, nadima se, mršti, rastura nogama i omahuje sabljom, ali stalno mu izgleda da još nije dosta i sve se boji da ispod sveg tog austrijskog držanja ne proviruje Vaso Gengo i njegova bosanska muka i sirotinja od ro­đenja.

A u Simana nije jedna misao. I gnevan je na vlast i zakon i ceo svet uopšte, i zadovoljan je na neki način što se opet kovitlac stvara oko njegove ličnosti i što će imati priliku da opet govori o svom sporu sa agom i o svojoj "pravi", ali naročito je iznenađen i poražen Vasinim neočekivanim preobražajem. Kad se od Vase Genge za tili čas napravi ovo, šta onda može biti od drugih ljudi?

Vaso Gengo – carevina! E, dođe mu da presvisne od gađenja, da pljune na sve. I kako da čovek opstane i kud da beži i gde da se skloni, ako svaki od ovih što prolaze može postati Austrija?

Ali sve te misli ustuknuše odjednom. Siman se seti da za pojasom nosi presavijenu molbu, i pretrnu. Pretražiće ga i naći mu nesrećnu hartiju, a onda on neće moći poricati svoju nameru da sačeka nadvojvodu i da mu preda molbu. U tom trenutku su upravo prelazili preko Latinske ćuprije. Stade da popravlja to­bože pojas na sebi, i kad je bio već pri kraju mosta, prisloni se sasvim uz ogradu kao da hoće da se prepaše, i brzo ali nevešto iz­baci hartiju preko ograde u vodu. (Ta seljačka nespretnost je jedna od velikih slabosti u njihovoj stalnoj, čas otvorenoj čas prikrivenoj borbi sa gradom i građanima.)

Hartija se u padu raširila i pliva u nepomičnom plićaku. Vaso optrča ogradu i sa niskog zida skoči u vodu koja tu nije ni do članaka. Ali za njim potrča i stiže ga Siman. Ruke im se pomešaše nad hartijom koja se, onako ovlažena, pocepa na dvoje. Kad su se ispeli na drum, otresajući se od vode i gunđajući, Siman zlovoljno baci na zemlju svoj deo molbe, a Vaso ga poku­pi. I krenuše uz Bistrik.

Vaso nije skidao oka sa seljaka. A Siman je drhtao; i ono malo razuma i sva slepa snaga u njemu, sve se pretvorilo u besni prkos i rešenost da se bori i nosi sa svakom silom. Gluh je i obnevideo i neosetljiv od tog prkosa, i da komad mesa sad otkinu s njega, ne bi ga, čini mu se, zabolelo. Brzo korača, kao da on vo­di, a igra mu pred očima Bistrik; mnogobrojni prozori na visokoj Hendinoj kući, u kojoj je sada "Redarstvo", blešte i prelivaju se kao voda u koju mu valja skočiti, pa il' isplivati il' potonuti.

Čekali su više od sata u dugačkom hodniku. Pretrčavali su činovnici u civilu i u uniformi, sa aktima pod pazuhom, prolazio bezbroj puta debeli služitelj Pešo. I niko Simana ni slučajno da pogleda, a kamoli da mu reč kaže. To čekanje po hodnicima policije zamori i utuče i pribranije i strpljivije ljude nego što je Siman. Po dužini čekanja Siman je video da će ga izvesti pred sa­mog povjerenika. Toga povjerenika, opšte poznatog gospodina Kostu Hermana, zna on i lično, jer je jednom već izvođen pred njega. To je bilo posle prve presude kotarskog ureda, u vreme kad je Siman provodio svoju silu. Tada ga je povjerenik pozvao i opomenuo ga ozbiljno da ne napastvuje Ibragu, jer to zakon ne dopušta, a o njihovom sporu "viša vlast će kazati svoje". I viša vlast je kazala svoje, a Siman otada zna da je ovaj gospodin Ko­sta aginski prijatelj. Najposle su ga uveli kod povjerenika.

Kad je Siman ono prvi put "izjeo vatru" od njega, to je bi­lo u jednom pustom predsoblju ove velike zgrade, onako uz­gred. A ovo sada je bila prava kancelarija povjerenika. Prostra­na svetla soba, zastrta ćilimima, sa nameštajem kakav Siman ni­kad nije video, sa nekim napravama na zidu i na stolu kojima on ne može da pogodi ni svrhu ni poreklo. A sve tako čisto i ured­no, da plaši i zbunjuje čoveka, i da seljak ne zna kuda bi sa ruka­ma i nogama, nego sa čuđenjem gleda svoje ogromne okorele opanke, obraz mu gori, i najviše bi voleo da sad neko vikne da je zabunom uveden ovde i da ga odvedu u neku jednostavniju kan­celariju.

Po svojoj nesrećnoj navici da meša važno sa nevažnim i da ne razlikuje bitno od sposrednog, Siman je mislio samo o toj za njega neverovatnoj i nezemaljskoj čistoći i čudesnom uređenju. "Raj na zemlji, gospodski život", mislio je Siman. "Ovo je Aus­trija"! I prezrivo i kratko pogleda Vašu Gengu, koji je, nespre­tan i krut, stajao u stavu "mirno". Za stolom je sedeo Kosta Herman u mrkoj uniformi. Nije vikao, nije kretao ni malim prstom. Lice mu mirno, belo sa malo lakog rumenila, kosa crna, gusta, isti takvi kratki brkovi. Iza naočara bez okvira svetle tamnomodre oči ali one menjaju boju, jer se u trenutku kad povjerenik postavlja pitanja mešaju sa gornjom ivicom naočara i stvaraju oštar neljudski miran i pro­doran pogled.

– Ti nećeš da miruješ, Simane? – kaže strogo povjerenik i gleda ga tim pogledom od oživelog stakla i staklenih očiju.

I vidi se da sve zna, jer nabraja Simanu kako je izgubio zemlju i kuću, a odao se piću i skitnji po varoši, terajući tobože svoj spor sa agom, iako zna da je to presuđeno i rešeno, i kako je sada krenuo čak i najviše ličnosti da uznemiruje svojim neumesnim i neopravdanim molbama. Ukratko: rđavim putem je pošao i, ako se ne osvesti i ne vrati nekom poslu, neće dobro svršiti.

Čim je povjerenik dotaknuo pitanje Simanove "prave", seljak je zaboravio na svoje snebivanje i stao da se prepire stras­no i bezobzirno.

– Ti nećeš da miruješ, a sve ti je po zakonu riješeno – ko­rio ga je povjerenik.

– Ništa nije riješeno dok je čovjek živ.

Povjerenik stavi jednu ruku na drugu, zagleda se još življe u krupnog uzbuđenog seljaka, koji nije ni primećivao da ga či­novnik izaziva i bocka svojim primedbama, kao životinju na ko­joj vršimo ogled.

– Ti znaš da ima carska naredba...

– Čast i čest caru i njegovoj naredbi – prekida ga Siman svečano i neiskreno, i podiže malo šubaru koju je držao u ruci.

– A presuđeno ti je...

– Kako mi je presuđeno? Po turskim zakonima, gospodi­ne. I ko mi je sudio? Đulaga Maglajlić, Turčin k'o i moj aga...

– Pa tri su prisjednika bila. Drugi je čovjek Ante Perišić...

– Jeste drugi, ali nije čovjek nit je ikad bio.

– Pa dobro, treći je bio Srbin, Kosta Ćuk.

– Srbin je, gospodine, bio i Vuk Branković, pa izdade cara na Kosovu.

Povjerenik nije mogao da zadrži osmejak koji mu blesnu više u staklima naočara nego na usnama.

– Zar tako, Simane?

– Bolje bi bilo da nije tako, ali tako je.

Što je Siman više padao u vatru, povjerenik je sve mirnije i veselije stavljao primedbe i izazivao Simana da govori. Pošto ga je tako zaobilazno dobro ispitao, Herman se mo­rao uveriti da se i ovde radi "o jednoj od Simanovih fantazija i alkoholičarskih podviga", ali je ipak rešio da ga pritvori dok ne prođu ove svečanosti i ne odu visoki gosti. Sumnja se, naime, la­ko useli u glavu carskog austrijskog policajca. Zapravo, ona se i ne useljava, jer je uvek u njoj i gotovo uvek budna, a kad malo pridrema, ona spava samo na jedno oko i jedno uvo, i najmanji šum, manji od lepeta leptirovih krila, može da je probudi; a ako je niko nikako ne probudi, ona se s vremena na vreme sama budi od tišine koja joj se čini sumnjivom. A kad je u sumnji, carski austrijski činovnik bira uvek ono što je povoljnije i sigurnije po njega i njegov službeni interes, a teže i štetnije po osumnjičenog čoveka. Vladin povjerenik se diže i dobroćudno saopšti Simanu da će dva-tri dana morati ostati kod policije.

Siman se najpre bunio, a zatim je molio da ga puste.

– Ne može, Simane, jer ti imaš, eto, običaj da istrčavaš pred visoke ličnosti, pa mogu se, ne daj bože, carski konji poplašiti od tako krupna čovjeka, a tek onda ne bi valjalo. Ovako je bolje i po tebe. Sve je kao pola šala – pola zbilja, ali ipak Siman je odležo tri dana i tek po "nadvojvođinom" odlasku pušten.

Tako se svršila i ta poslednja od Simanovih obmana, a on je živeo dalje još crnji, ogorčeniji i zapušteniji. S vremenom, dodijao je svakom živom sa svojim večito istim pričama o zemlji i trećini, o turskim agrarnim zakonima i austrijskim uredbama, ko­je je znao napamet i citirao sve po imenu, broju i datumu. Svi su ga smatrali za nesrećnog i propalog čoveka, koji je poremetio pameću zbog zemlje i sad samo o tome može da govori, i svi su bežali od njega čim bi počeo da priča i pokazuje pocrnele ispresavijene presude i rešenja, molbe i prizive.

A valjalo je živeti, pa ma i prosjački. I zato se Siman, uz nevolju i s vremenom, navikao da ćuti o onom što je njegova glavna i najmilija misao i da gudi uz gusle ono što ljudi vole, traže i plaćaju. U tom svom pevačkom poslu sve je više zazirao od glavnih ulica i kafana, gde sada dolazi, nov svet, a kretao se po zabačenim mahalama na periferiji varoši.

Nedaleko od Sarajeva, u tesnom i krivudavom kanjonu Miljacke, na glavnom drumu koji vodi iz Sarajeva na istok, stoji Kozja ćuprija, lep i velik kamenit most na jedan luk.

Na desnoj obali reke pored toga mosta ima stara i poznata drumska mehana, sa terasom nad rekom, sa štalama i kovačnicom pred kojima uvek ima putničkih kola i konja. A na drugoj obali, u strani, stoji bela kafanica sa baštom koja se spušta do reke. Tu sarajevski esnafi često održavaju svoje teferiče, tu, od aprila pa do oktobra meseca, izlaze pred veče mnoge sarajevske bekrije da posede na zelenu i hladovitu mestu pored reke, uz ra­kiju i svirku ili pesmu, i to one najteže bekrije koje, ko zna za­što, privlači upravo ovakvo mesto bez vidika u sklopu strmih bregova, na kom sunce rano zalazi i dockan izlazi.

Za letnjih dana, pred veče, mogao se na terasi, gotovo uvek na istom mestu, videti krupan ali pognut, omršaveo i crn lik Sime Vaskovića, bivšeg kmeta Ibraginog i bivšeg zemljoradnika. Sedi obično pored same ograde, kašlje teško i pljuje u reku ispod sebe. "Ovaj neće dalje od jeseni", kaže mehandžija svo­me momku, braneći se od dima sa ognjišta i pokazujući na tuber­kuloznog Simana na terasi. A Siman ne gleda nikog, ali čeka ko će mu poručiti pesmu. Iz torbe pored njega vire gusle. Poruči obično onaj koga prvog uhvati rakija, a sa pesmom poruči piće i meze i za guslara.

Pored Simana ima još jedan redovan gost; to je neki Salih-beg Hašimbegović. On je iz Maglaja, ali je još od lanjske godine u Sarajevu, kod sestre, koja je udata za jednog od begova Babi­ća, i od njene milostinje pije svoje poslednje poliće rakije. Čovek dotrajao, bez kuće i kućišta, teška i nepopravljiva pijanica, nekad i čuveni kockar, koga je njegovo begovsko društvo odba­cilo odavno. Polovinu svog imetka proćerdao je za dvadeset i pet godina do dolaska Austrije, a drugu, veću, polovinu za ovih pet-šest godina otkako je došla okupacija i donela hotele, sviračice i razne druge zabave i mamipare. Pregojen, posve kratka vrata, crven i modar u licu, krezub, uvek vlažnih i zakrvavljenih očiju, on dotrajava poslednje dane tu na Kozjoj ćupriji, gde često os­tane i po dva-tri dana. "Svakog dana gledam kad će ga damla kucnuti i kad će se izvrnuti", kaže svome momku mehandžija, koji voli mračna i zloguka predviđanja.

Često se dešava da u mehani kraj mosta ostanu Salihbeg i Siman sami, jer neko dolazi samo praznikom, neko samo pred veče i kad je lep dan, ali njih dvojica su gotovo stalno tu. Dok su trezni, oni zaziru jedan od drugog, sede razdaleko. Siman se ne­prestano vrpolji, pretura neke hartije po jandžiku ili glasno kaš­lje, a beg sedi mirno, nikog ne vidi i ne čuje i niko mu ne treba.

Poneki putnik-prolaznik svrati, popije nešto i ode.

Vrlo bi teško bilo kazati koji se od njih dvojice prvi javi i kako se to desi da započnu razgovor i da se Siman primakne be­gu. Sve to svršava rakija. Oživeo, ali uvek uzdržljiv, kaže Salihbeg mirno:

– Hajde jednu krajišku!

A Siman odlazi i donosi gusle u torbi, ali tako kao da je to njegova volja i potreba. I gudi i peva tiho, a kad svrši, ne gleda u bega nego u gusle, i ne pita ništa. Sad beg poručuje.

– Daj mi jednu rakiju!... Podaj jednu i ovome! A kad to ispiju, on poručuje ponovo, ne dvojeći više Sima­na od sebe.

– Daj nam još dvije.

Beg traži novu pesmu. Siman otpeva. Polići pred njima prazni. Valja ih napuniti. Kod trećeg para polića, Siman sam po­činje pesmu o Smail-agi Čengiću. Beg živne.

– Eh, to, to! Samo, ako mi išta Smail-agi bude, neka znaš da nema glave na tebi.

Kao svi ljudi ogrezli u piću, beg voli takve pretnje, zaklet­ve i obećanja teških alkoholičara.

Tako oni piju i pevaju. Mrak je davno pao. Između dve pesme vode neke zamršene razgovore, čas glasno, čas priguše­nim šapatom. I u tim razgovorima dešava se da se beg odjednom prene i oseti begom, i oštro ućutka seljaka i promeni razgovor. Ali se još češće dešava da je tako pijan da očne kapke ne može da digne, ni odebljalim jezikom da krene, jer je slabiji od Simana i jer ga piće lakše hvata. Srećan što je najposle našao čoveka koji, onako težak i mrtav pijan, ne može pobeći i mora da ga slu­ša, Siman govori, tiho, svome sabesedniku koji je obnevideo, zanemeo i krut od pića.

– Svi za mene kažu da sam budala i propalica. Znam ja to. Ali znam i da nije sasvim tako. Vidiš, bio je u mog pokojnog oca, u mom detinjstvu, jedan oroz, gigan, nije mu glasa nadale­ko bilo. Ali, imao je jednu manu zbog koje je glavu izgubio prije vremena: on je kukurikao prije ostalih pijevaca na čitav sahat i budio ukućane. Dodijalo jednog dana mom ocu. Neću ga, kaže, trpljeti, pa da mi je iz oka izišao. I naredi da ga zakolju. E, ja sam, vidiš, takav oroz....

Sklopljenih očiju, beg samo žvaće krezubim ustima i pušta neki glas koji može biti i ljutito režanje i hrkanje usnulog čove­ka. A Siman nastavlja, u neodoljivoj potrebi da kaže nekom sve što mu je na srcu, ma kome, pa makar i ovoj obamrloj trupini.

– Svi mi kažu da nije trebalo raditi ni govoriti sve ono što sam ja radio i govorio, da nije vrijeme i da je bolje "vodu u usta", štono kažu, pa svoj posao gledati. Morebiti. Ali kad sve saberem, ja vidim da je onako kako ja kažem, da je aginska prava umrla, a kmetovska se rodila, samo oni to ne vide, još ne vide, a ja vidim!

I seljak se unosi begu u lice i govori mu blago i s visine, kao da mu tim poverava krupnu tajnu i čini veliku uslugu.

– Znaš, Salihbeže, čast tebi k'ao jednom dostu i prijatelju, reći ćemo. Čast! I ja nikakav čovjek ne bih bio kad bih tebe uvri­jedio i pogazio ono što sam ovdje tvoga pojeo i popio. Bože sa­čuvaj! Tebi čast, ali ovo sa kmetovskom zemljom i sa trećinom nije kako treba, nije pravo, i neće biti duga vijeka. Danas je Si­man budala i beskućnik, sa zemlje ga diglo, ljudi okreću glavu od njega, podsmijeva mu se svaka rđa, muštra ga Vaso Gengo, pa i onaj ćelavi Huso podvornik ne samo što ga ćera iz kancelari­je nego i ispred Kotarske oblasti. Ne da ni tu da stojim. "Ne dopuštavamo", kaže. Eh, ne dopuštaju, a ja ti kažem, Salihbeže, i neka ti nije što krivo i uvreda od moje strane, opet Siman ima pravo, još kako; samo što se prevario pa prije roka kukurikno. (Prevari me Švabo, kučka pogana!) A ima Siman pravo, ima! Ima!

Seljak se odmiče, škripi zubima, udara dlanom o sto i go­vori zadihano i posve promuklo od uzbuđenja, govori kao da gudi uz gusle, a govor mu prekida teški bolesnički kašalj.

– Ima pravo, vjeruj, Salihbeže! Neka sam ja i budala i pro­palica. Dobro, neka! Ali će doći iza mene bolji od mene, pa će pametnije sviđati račune, onako kako ni agama ni Kotarskoj oblasti neće biti milo, ali im ništa neće moći. Neću ja dočekati, ali znam, k'o što ovu rakiju mučenicu gledam pred sobom, da će doći dan kad će age i begovi obigravati sudove i kancelarije i no­siti ovako k'o ja tapije i zakone u jandžiku, a niko neće htjeti da im to čita, ni da s njima razgovara. Smijaće se ljudi aginskoj pravi, k'o što se danas smiju meni. Samo, to će biti malo veći i teži smijeh; Bosna će se tresti od njega. Od mene će tada biti pregršt kostiju u zemlji, jà biti jà ne biti, ali meni bolje podušje ne treba. Tada ću se roditi, a danas sam mrtav.

I svašta tako Siman govori, što nikad nije bilo, što, kažu ljudi, biti ne može, a što ipak mora biti – svašta krupno i buntovno što se ne govori, što čovek danju ni pomisliti ne sme – kao da iz njega ne govori rakija, nego sama istina, rečita, vidovita i neustrašljiva istina kasnih noćnih sati, u gluvom predelu nad otančalom rekom koja jedva mrmori.

I milo mu što kaže i sme sve to da kaže u lice begu, pravom begu, pa makar i polumrtvom od pića. A beg često i nije tako obamro kao što izgleda, nego čuje seljaka kroz pijanu maglu i šum otrovane krvi u glavi, ako ne čuje sve, on bar razabire glav­no. U njemu se diže sporo ali jako negodovanje, a kako mu se jezik oduzeo i noge podsekle, on samo kažiprstom desne ruke maše levo-desno i tim jedva vidljivim pokretom pobija ono što čuje. Toliko svega može, i toliko čini. Samo da ne ostane na onom što vlah kaže.

Tako prolazi noć. Sve umukne, svetlosti se pogase, samo krnjatak nekog staklenastog i kao vlažnog meseca svetli još neko vreme nad mračnom kotlinom. Mehandžija zatvori kapke na prozorima, zamandali vrata i legne da spava, a bega i Simana, pošto naplati piće, ostavi tako na terasi pored reke, kao ljude bez reda i ugleda, o kojima ne mora naročito računa voditi, kojima se ne zna ni vreme ni mesto – i koji će uskoro, jedan pre, drugi posle, tako i skončati jednog dana, negde na klupi, uz mehanski zid.